Водич

„ПУТОСПЕКТИВА“, ЈЕДНОСТАВАН НАЧИН ДА ПРОШЕТАТЕ И СТИГНЕТЕ НА КРАЈ СВЕТА
Испричаћу ти своју слику
Бива то једном месечно, на Дорћолу, у Београду. У потрази за причом, дођеш до „Рекса“ и стигнеш ко зна где. Од Овчарско-кабларске клисуре до Индије, од Врања до Исланда, од Белегиша до Петровца на Млави. Неко ти повери свој минут среће било где на планети. Покаже ти снимке са путовања, исприча о доживљајима, прочита записе или дневник. А теби живописно као да си и ти био тамо. Онда пожелиш да и ти некоме понудиш чаролију свог путовања

Текст и фотографије: Драгана Барјактаревић

Одређена темпераментом и разним околностима, очекивања од путовања су бројна. Неко воли програмиране пакете: водича, паузу, доплаћену екскурзију... Неко жели да се одмори: бесконачно море, бесконачна плажа, коктел са кишобранчићем у издубљеном ананасу... А неко трага за причом, за путовањем изрежираним тек судбинским намештаљкама, онако да после може да каже: „Замислите шта ми се десило!“ Е, то је прича за Путоспективу. Ишчупана из топлине и безбедности клишеа. Планинарења, ливадарења, бајкинг, ауто-стоп, каучсурфинг, камповања, сафари, авантуре без плана, банкомата, интернета, роминга, топле воде...
Сваког месеца на позорници „Рекса“ у Београду можемо да чујемо три такве приче, смештене на крају света или негде овде, на брдовитом Балкану. Само мора да буду посебне. Да буду голицаве. Да подстичу: „Хоћу и ја овакву авантуру!“ Или да, напротив, схватимо: „Не, није то моја шољица чаја.“ Реакција, покренута било допадањем или одбијањем, сврха је постајања Путоспективе. Тако бар каже Тамара Зидар, носилац овог пројекта у идеји и на делу.

ВРЕДЕЛО ЈЕ ИЗМИСЛИТИ

Фотографи Мајкл и Марк су Британци који су дошли на Балкан и Србија им се, по неписаном правилу, ушуњала у срца. Пре неколико година, док су седели у клубу „Подморница“ у „Уличној галерији“, прикрала им се идеја – могли би да организују дружења фотографа, професионалаца или аматера, једино је важно да у непрекидности животних кадрова умеју да зауставе оне праве. Добре замисли често се прикрадају, само што ретке и заживе. Понестане воље, храбрости, лудила... Овог пута ништа од тога није фалило. Будући да је идеја изашла из „Подморнице“, сасвим логично, пројекат назваше Перископ. Најпре једном у две недеље у Београду, а потом ређе и географски раштрканије, фото-ентузијасти ћутке или речима представљали су изабране кадрове – мале серије фотографија заокружене некаквом причом, поруком, естетиком.
Пре неколико година на један Перископ отишла је Тамара Зидар. Да исприча своју слику. Да добије и она сјајну идеју. Јер то је и био концепт Перископа – размена искустава ради рађања нових креативности.
– Пожелела сам нешто слично, али окренуто искључиво ка путовањима и путничкој фотографији. Како ништа слично није постојало, вредело је измислити га и тако је настала Путоспектива – каже Тамара.
Од тада је прошло више од годину дана. На рођенданској Путоспективи присетила се да је тог 22. фебруара 2013. године, када се пробијао лед и подилазило сопственом сну, у маленој сали „Макаби клуба“ било тада незамисливих стотинак посетилаца. Иако за Путоспективом не влада масовна хистерија, никада се није кубурило са публиком. На последњем излагању било је и оних који су два сата неуморно стајали или седели на јастуцима на поду. Питали смо једну сталну гошћу како је издржала на ногама све време.
– Време није постојало док сам слушала Томислава – одговорила је.

ТИ, БРЕ, НИСИ НОРМАЛАН

– Идеш негде на одмор?
– Аха, у мају.
– Је л’? Па где ћеш?
– У Чернобиљ.
– Не, озбиљно?
– Озбиљно, идем у Чернобиљ.
– Па што тамо?!
– А што да не?
– Ти, бре, ниси нормалан!
Тим веселим речима пријатељи су испратили Уроша на чернобиљску туру. Као пресликано реаговали су родитељи кад су Ружа и Катарина одлучиле да оду у Занзибар „док цео свет нормално летује у Грчкој“. Реља, Никола и Антун 2006. отишли су на ходочашће у Камино дел Сантјаго, да осамсто километара табанају по Шпанији.
– Идете где?! Да радите шта?! – заокружиле су се окице зачуђених. Ibidem за сваку следећу причу.
И баш зато је Путоспектива посебна. Јер бележи непоновљива, мада поучна искуства. Јер на њој падају сва очекивања накићена брошурама, а у први план избија живот.
– Ма колико тамо камења и грађевина било да се види, најбоље што се може упознати јесу људи – рекле су новопечене хаџије Јован и Владимир.
Индија, Индонезија, Њујорк, Кенија, Норвешка, Занзибар, Израел, Боливија, Мјанмар, Исланд, Србија... Насумице су одабрани делићи ове наше планете које су путоспективци заволели. А мапа се дописује из месеца у месец. Истовремено се преправљају и неке личне мапе. Углавном у корист километраже коју треба савладати. А томе, неретко, више од лепота самих земаља, доприноси енергија онога ко излаже и онога ко слуша. Исту тачку на свету свако доживи ускладу са својим темпераментом и околностима које га обликују у датом тренутку. Кад су светског путника Томислава Перка питали које му је омиљено место на свету, он је показао слику дрвета било где на планети, јер ту у његовојсенци, и с погледом који сече бесконачни небески простор, он је пронашао свој минут среће.
Вероватно није за сваког такав начин путовања. Или је у питању само слаба обавештеност. Али зато је ту Путоспектива. Да пружи информацију и подстакне нас да кренемо по своју причу, или бар да то пожелимо.
– Кад сам кретао на пут око света, највише сам се плашио шта ће се све у међувремену променити код куће. Путовао сам три године. Кад сам се вратио, сви су и даље излазили на иста места, пили иста пића и причали исте приче. Тада сам схватио да сам се једино ја променио. За три године проживео сам 15 живота – причао је на јунској Путоспективи Томислав Перко.

***

Од људи, него како
Хвалимо где стигнемо. Најчешће питање које уследи је: „Како сте уопште сазнали за то?“ Постоји сајт (www.putospektiva.rs), постоји и „Фејсбук“ страница, али најпре се сазна од људи који су били и заљубили се.

***

Слом предрасуда
Путовања су фатална за предрасуде и генерализације. Када је Томислав Перко кретао из Хрватске на исток, баба га је опоменула да се чува Срба. Међутим, у Србији су га дочекали раширених руку. Пре него што је наставио даље у Бугарску, један Нишлија га је упозорио: „Срби, Хрвати, ми смо исти народ, али зато Бугара се чувај!“ У Бугарској се испоставило да су сви Словени браћа. „Хеј, али Турци, па они су вековни непријатељи!“ Из земље у земљу понављала се иста прича, а врата – аутомобила, станова, срцâ – срдачно су отварана. Што не значи, наравно, да не треба и пазити.